О нама
СРЕЋАН ПОЧЕТАК ШКОЛСКЕ 2016/17. ГОДИНЕ !!!
Сурчин се простире на југоисточном делу Срема, у загрљају издашних сремских ораница, недалеко од наше престонице, која је овом насељу удахнула препознатљив живот. Према неким историјским подацима, Сурчин се као насеље помиње 1404. године, али је непознато ко су његови први становници. Верује се, међутим, да је овај крај био насељен још у римско доба,о чему сведоче бројни археолошки налази на подручју данашњег Сурчина. Први становници Сурчина били су Срби, досељеници из Србије,који су узмицали пред турском најездом.
Прва основна школа у Сурчину под називом „Српска народна основна школа“ основана је 1802. године. Према неким историјским подацима, наставу је те школске године похађало двадесет ученика. Настава се одржавала у згради саграђеној од набоја, то јест од грађевинског материјала којег је у Сурчину било у изобиљу. Први учитељи били су свештеници.
У овом месту је године 1859. основана посебна хрватска школа, а ускоро затим је отворена и немачка основна школа. Такво стање у сурчинском школству потрајало је за време бивше Аустроугарске монархије и у периоду од 1918. до 1944, односно за време краљевине Југославије и њеног распада у Другом светском рату.
У летопису ове школе забележено је, између осталог, да је 2.августа 1904. године одржана седница школског одбора, за чијег је председника изабран Јефта Матић. Према његовим речима, школске 1904/1905. у први разред дворазредне српске школе уписано је 66 деце, у други разред 55 ученика, у трећи 58 и у чеврти 26 ђака. На тој је седници као посебан проблем истакнут недостатак школског простора.
Вредан је помена и податак да је у периоду од 1922. до 1926. године у Сурчину постојала грађанска школа (Виша народна школа), која је, како стоји у летопису, забележила само четворогодишњи рад.
У вихору Другог светског рата школа у Сурчину једно време није радила, али је свој развојни замах доживела у поратном периоду. Забележено је такође да је ова школа школске 1944/1945. године радила као четвороразредна, а године 1946. у Сурчину се оснива Прогимназија која је имала три разреда и која је наредне школске године добила назив Непотпуна гимназија.
После ослобођења од немачког окупатора, у Сурчину је од бивших српских и хрватских школа основана заједничка основна школа.
Главни извршни одбор Аутономне покрајине Војводине одлучио је 22. августа 1950. године да се у Сурчину отвори осмољетка са српским наставним језиком. Новооснована школа је започела свој рад 10. септембра 1950.године. Савет за просвету општине Сурчин донео је 10. октобра 1958. године одлуку да се школа назове именом нашег великана Вука Караџића. Те школске године ОШ „Вук Караџић“ је имала 17 одељења у којима се школовало 612 ученика. Због превеликог броја ученика и неодговарајућег школског простора, одлучено је да се у Сурчину оснује нова школа под називом „22.октобар“. Тако је из Основне школе „Вук Караџић“ израсла нова школа. Од године 1967. у Сурчину раде две самосталне основне школе. Те године Основна школа „Вук Караџиућ“ је имала 900 ученика, 13 учитеља, 1 васпитача и 4 професора.
Неопходно је, свакако, навести и то да је у поратном периоду, то јест од 1950. до 1952. године, први директор основне школе био је Лазар Јовановић, а од 1953. до 31. марта 1975. ту одговорну дужност обављао је Димитрије Николић. У периоду 1. априла 1975. до 2. новембра 1977. године дужност директора вршио је Лазар Марковић, а од 3. новембра 1977. до 19. априла 1978. године на тој дужности био је Душан Корица. 20. априла 1978. године за директора је изабран Михаило Ћосо, који је ту дужност обављао у дугогодишњем периоду, односно до 2001, када је за вршиоца дужности директора изабран Слободан Колешан. Дужност директора Основне школе „Вук Караџић“ сада обавља Драгојле Секулић.
Нова школска зграда, у којој се данас одржава настава, саграђена је 1973. године. Реч је о савременој згради, која је тада убрајана у најсавременије школске зграде у Србији. Захваљујући новосаграђеној школи у Сурчину је од тог времена до данашњих дана успешно исписивана развојна страница школства.Школа је, наиме, у редовној настави и у ваннаставним активностима ученика забележила изванредне резултате у васпитно-образовном раду.
Школска зграда са својим изгледом и лепотом упадљиво истиче и плени пажњу Сурчинаца и намерника; она има 18 учионица, 4 кабинета, библиотеку, свечану салу, фискултурну салу, спортске терене и друге пратеће објекте за извођење наставе. У школи је организована кабинетска настава. Опремљеност школе наставним средствима је задовољавајућа.
Новосаграђена школска зграда, њене савремено опремљене учионице и кабинети, означили су ново поглавље у развоју сурчинског школства, у његовом свеколиком напретку.
Школске 1975/1976. године у Сурчину се, уз новосаграђену школску зграду, настава одржава и у још једној старој школској згради. Међутим, од почетка наредне школске године сви ученици се образују у новој школској згради, а следеће школске године 1978/1979. у школи је уведена кабинетска настава.
У раздобљу од 1978. до 1985. године Основна школа „Вук Караџић“ у Сурчину сваке године је имала по 24 одељења редовне наставе, затим 3 групе предшколског узраста и 1 одељење продуженог боравка. Број ученика се у поменутом периоду незнатно смањивао, али он није битно утицао на организацију васпитно-образовног рада у овој школи.
У протеклом периоду до пуног је изражаја дошла и културна делатност ученика и наставника основне школе, што се посебно огледало у свим манифестацијама приређеним у овом месту. Просветни радници и ученици су годинама носиоци културних збивања у Сурчину, о чему најбоље сведоче бројне приредбе приређене у школи и прославе поводом значајних годишњица из наше културе и прошлости.
Ученици су се посебно успешно огледали на бројним спортским сусретима, на такмичењима хорова на подручју општине Земун и нове Градске општине Сурчин и града Београда, као и на такмичењима ученика из појединачних наставних предмета. Запажене резултате забележили су такође и чланови фолклорне, драмске, рецитаторске и ликовне секције и подмладак Црвеног крста.
Године 1987. школа је приредила пригодну свечаност поводом 200 година од рођења Вука Караџића., чије име с поносом носи.
Није на одмет напоменути да је школске 1993/1994. године наставу у згради ове школе почели похађати и ученици Основне школе „22. октобар“, чија је зграда изгорела у пожару до темеља, па је разумљиво да су се тиме погоршали услови за васпитно-образовни рад у ОШ „Вук Караџић“, што се посебно донедавно, до завршетка нове школске зграде ОШ „22. октобар“ огледало у тешкоћама око организовања додатне и допунске наставе, као и у погледу бројних ваннаставних активности ученика.
Упркос поменутим тешкоћама, школа је бележила запажене резултате у васпитно-образовном раду и на бројним такмичењима ученика приређенимн у општини Земун и на нивоу Београда, а поједини ученици су се огледали са својим вршњацима на републичким такмичењима.
Ратна збивања деведесетих година и распад бивше Југославије имали су свог одраза и у овој школи у погледу повећаног броја ученика, деце која су избегла са ратом узгрожених подручја.
Тако је године 1992. број ученика у овој школи повећан за стотинак прогнане деце од првог до осмог разреда, ученика који су се, упркос доживљеним ратним тешкоћама, успешно снашли у новој средини и постигли запажене успехе у учењу.
Успешни васпитно-образовни резултати школе плод су истрајног, несебичног и стручног рада просветних радника, који су уткали своје знање и умеће у васпитање и образовање бројних генерација Сурчинаца. Посебно је вредно напоменути и то да су бивши ученици ове школе успешно наставили образовање у бројним београдским средњим школама, а међу њима има и оних који су стекли факултетско образовање и постали угледни јавни радници на разним пољима друштвених делатности.
